eoth, posto si vijernik trebalo bi da pises Bog, a ne bog...

Postavljam se prema bogu kao prema ogranicenom bicu jer nista logicki ne moze da bude neograniceno. Ako bog nije ogranicen onda ne vaze prirodni zakoni, samo postojanje neogranicenog obara postojanje zakona koji predstavljaju granice. I dalje stojim iza onih pitanja koja je Solunac sveo na "Moze li da ne moze", nije moguce da je bog svemoguc. Solunac je i sam rekao da bog nije svemoguc. Ako ces se slagati sa njim i podrzavati ga, onda bar tvrdi isto sto i on.

Природни закони и даље важе ако се гледа из људске преспективе, али ако се има у виду наша пројекција у вези са Богом, онда се они гледају као Божји промисао и ту нема ништа спорно (који год да концепт Бога се узима - пантеистички, јудео-хришћански, деистички,... ,наравно не пагански - другачије пројекције су у питању).

Ти овдје опет нама намећеш “просторност”, толико неопходну твојим опажањима материјалног свијета, и потпуно туђу битију духовном. Особине о којима си говорио – ум, воља, осјећања – саме по себи не заузимају никакав простор, те стога, када говориш да између Божијих особина и поимања Бога као личности постоји непомирљива противрјечност, ту противрјечност (која је само привидна) видиш зато што у својем уму пред собом ствараш материјалну, тјелесну представу личности, и уз њу прилажеш појам који нема ниакакве везе са тјелесношћу или материјом. А када би допустио да личност може постојати и без материјалне основе, када би јој оставио само разум, вољу и осјећања, – ти би одмах прешао у потпуно нову, “непросторну” раван, и престао би да се збуњујеш том привидном противрјечношћу. Морао би тада признати да су и Бог и душа једнако беспросторни, и да разлика између личности Бога и личности човјека није у томе што човјек заузима “мало” мјеста, а Бог је свуда присутан, тј. заузима “много” мјеста, него у томе што је невидљиво и нама непознато битије једног релативно (условно), а Другог апсолутно.

Citat:

samo postojanje neogranicenog obara postojanje zakona koji predstavljaju granice

Само постојање неограниченог не обара постојање закона који представљају границе, јер је однос границе којој даје столар столу (значи овдје је опет у питању тјелесно размишљање) није уопште у истом смислу границе столара по питању идеје стола. (ово је иначе јако старо, и још је Платон о овоме говорио).

Проистицање стварања и самог стварања није опет ни у људском појмовном систему у истој равни да се тако апстрахује (у овом случају буквално, тј. окрњи) и сведе у исту раван. Но чак и у том случају, неограничено као праузрок нема везе са постојањем ограниченог и ограничења (као појмовног, а и у свим осталим смисловима).

Citat:

I dalje stojim iza onih pitanja koja je Solunac sveo na "Moze li da ne moze", nije moguce da je bog svemoguc

Као што сам објаснио што се тиче ових и оваквих питања, ствар није у појмовима, већ у људској представи и начину сагледавања које се постави да има настројење у људским особеностима (што уопште није логично, јер би онда било непотпуно, и онда би се само могло говорити о непотпуном логичком сагледавању а не цјеловитом).

Оставио сам и разна обраћања и дао једно разлагање дате проблематике које је и онакво какво је (малченце угрубо) довољно и требало би га прочитати јер као што сам навео, питања када су настала нису настала да се вјера обава већ ојача и оправда разумно (плод западног ума, исток је ту имао друга схватања), тако да је мало чудно да се стоји иза питања која су имала сврху управо ојачање вјере и која су у томе и успјела. Треба прочитати и читаву повијест дате проблематике, а оставио сам и што се тиче људскок ума шта да се прочита - Кант, Критика чистога ума, да се боље ствари схвате (и то је само за почетак).

Citat:

Solunac je i sam rekao da bog nije svemoguc.

Опрости брате, али јеси ли ти добро прочитао софистички одговор на дати софизам:
"Бог једино не може, да нeштo не може!"
Мало размисли о овоме, па ћеш схватити проблематику која се крије иза философије језика (у чију замку многи упадају). Мислим да је из ове реченице јасно о чему је ствар и да је концепт свемогућег Бога одржив и са људског становишта (ума).

Када сам говорио о томе да Бог ипак нешто не може то је био афористички увод за подебљану реченицу која говори о реторичкој замци (зен-будисти их имају колико хоћеш), наравно да се онда и потрврђује црквено учење о свемоћи. Свемоћ је исто тако трансцедентан појам, и врло је различит о бескраја, бесконачност итд. И то треба узети у обзир.

Citat:

Ako ces se slagati sa njim i podrzavati ga, onda bar tvrdi isto sto i on.

Па и тврди исто што и ја, у чему је проблем?

Свако добро брате и немој ми молим те ништа узети за зло.

Miki, nekad pišem malim, nekad veilikim, uglavnom, to je zato što mi se ne da potezati caps lock, ali iako sam pisao malim, to bi bilo, bar gramatički, uredu, jer sam mislio na boga generalno.

Gramaticki bi bilo ok, nisam za to nista ni rekao... Ali dobro, tvoj izbor, ja uvijek pisem velikim slovom Bog...

p.s Sta ce ti caps lock? Koristi SHIFT, puno je lakse

@Solunac: Volim ovakve rasprave... Ono što ja pokušavam da pitam je za šta je bitno postojanje boga i kako je čovjek čiji um nije u stanju da percepira boga, može da zna za njegovo postojanje? Vjeruješ li da je Isus bio bog? Kako je nastao čovjek, da li je stvoren ni iz čega? Ako bog postoji, koja je svrha molitve? Ako čovjek služi bogu, da li je onda bog svemoćan (trebaju li svemoćnom sluge)? Koji je početak, a koji kraj našeg univerzuma? Šta je sa drugim religijama, da li su njihovi bogovi pravi? Gnostički spisi?
Ako je sve što vidim iluzija, moja me čula varaju, te sve što mogu da znam je da postojim, a postojim u drugom svijetu, no moj svijet se ponaša sklasno, da li je onda bitno postojanje bića koje se nalazi u stvarnom svijetu i stvara iluziju mog svijeta?

Ова питања су иначе и непажљива, јер дотичу низ побочних питања, но о томе сам већ говорио на неки начин:

Citat:

za šta je bitno postojanje boga

. Васељена – то је безгранична маса материје која се налази у покрету. Окреће се Земља око Сунца. Мјесец се окреће око Земље. Свака планета има путању по којој се креће, и сваки планетин сателит се окреће око ње, по тачној математичкој фигури. Али и само Сунце, са свим својим планетама, са своје стране, креће се некуда у правцу звијезде Веге. И свака звијезда – то је исто такав сунчев систем који се налази у кретању. Креће се сав небески свод. Креће се небројено мноштво звијезда Млијечног Пута. И креће се сваки атом материје из које се састоји свијет, а у сваком атому крећу се, по строго одређеним математичким законима, електрони. У непрестаном кретању пребива тај свијет који нико није створио. Без смисла и без циља. Као у некој чудовишној машини окрећу се његови точкови и носе га у вјечност. И шта је онда у таквом свијету – “Ја”? “Ја” – то је комадић исте такве твари. “Ја” је иста таква комбинација атома. И мој је живот – бесциљна, ни за шта непотребна игра тих покретних, невидљиво малих честица које су се у свом кретању искомбиновале тако да се појавила моја, ни за шта непотребна, личност, е да би се опет распали, баш као неке коцкице различитих облика и боја, тек тако, ради нечије забаве. Наступиће тренутак када ће Земља изгорјети и охладити се. То јест, атоми материје ће се тако искомбиновати у њој, да ће се прекинути сав живот. Атоми, пак, и електрони, наставиће своје бесмислено постојање (кретање). Вјечно ће се кретати точкови огромне машине, уништаваће се и поново ницати свјетови.

Е, видиш ово горе се зове бесмисао.

Вјера у Бога не даје “апстрактне мисаоне конструкције”. Она препорађа живот (ради се о унутрашњем искуству)

У овом питању се говорио о појму битности. Као Створитељ је он битан за читаву творевину, но битност није само тог типа, она је и још дубља. У Богу је све, и све Богом постоји, јер сами појам постојања је нижег нивоа трансцедентности од појма Бог, постојање извире из Бога.
Даље се може опет изграђивати, али сам основе (тачније дио основа) већ у овоме написао. Треба даље читати, и ствар духовних питања, није само ствар тијелних, нити везних (везних душе и тијела), већ превасходно духовних (ово ваљда не морам објашњавати, а и да морам, нећу, јер ја не дајем инструкције, и ствар је свађалачког духа ићи у толики банализам чисто ради губљења времена, јер ја имам и паметнијих ствари радити). Значи духован живот, Црквени живот, истрајавање и труд у њему освједочава о духовној опитности и огледу (а и кушању). Ни у физици се са њутновим законима механике не оперише у квантној механици, а поготово у тако профињеној проблематици као што је морална, па онда и духовна.

Схваташ ли брате сада неадекватност начина и техника трагања (питања да, но трагања не)?

Даље да се сада конкретизујем на питање:
Перцепција објекта постоји, а не појма, но у сваком случају, ако на то гледамо символично, перцепција Бога је опажање Бога, или Његовог пројављивања (тачније Воље и Промисли у нивоу схватања људскога ума)

Пројављивање ми можемо да перципирамо, знање постојања не можемо у класичном смислу знања (прво се треба погледати шта је знање). У том смислу знања ако се прочита философија, може се увидјети да је и сама математика на "стакленим ногама" и тек се онда схвата о чему се ради. Све се у суштини своди на вјеру, јер је садашње стање ума такво. Штавише, природна особина људског ума је догматичност.

Две су замке које вребају човека:
1) заборављање да се наше референце на наша искуства праве у оквиру јавног језика;
2) прептостављање да неко може знати шта су његова приватна искуства, али ипак не може знати, већ нагађа, шта су искуства других.

Значење речи није предмет на који се односи, него је значење речи њена употреба у језику. Зато свака реч има породицу значења, јер учествује у мноштву језичких игара.

0.9999... је само други запис за број 1 (Узми било који уџбеник Анализе 1 за Математичке факултете и провјери, било домаћи, било страни, иако је јаааааааако проста ствар, јер који је то број између ова два? ). Иако ово многе изненади, па чак и на факултету, ствар је управо у не раликовању идеје од изражаја, идеје од пројаве и ствари, као и изражаја од твари и пројаве (перципирања).

Да ли си можда мислио на свјесност или баш знање, а и да ли би могао да разликујеш смисао (а и примјену) ова два појма, уопштено.